ЖИВОТИЊЕ

Животиње представљају једно од царстава домена еукариота. То су вишећелијски, хетеротрофни организми који храну гутају и варе у унутрашњост тела. Највећи број представника овог царства су покретни организми. Аристотел је први цео органски свет класификовао на два царства - биљке и животиње. Оваква подела се дуго задржала, али се након открића микроскопа открио до тада велики број невидљивих организама,а продубила су се и знања о структури организама. Тако је 1866. године Хекел увео и ново царство под називом Протиста које је обухватало све једноћелијске еукарите. Царство животиња обухвата еукариотске хетеротрофне вишећелијске организме који храну гутају и варе унутар тела. Већина представника овог царства живих бића су покретни организми. Распрострањене су у свим биогеографским областима, заузимају различите еколошке нисе, па им се због тога морфолошке и метаболичке одлике веома разликују. не поседују ћелијски зид, а у екстрацелуларном матриксу поседују молекуле колагена, интегрина, протеогликана и адхезивне гликопротеине. Између ћелије се формирају специфичне везе које су типа пукотинастих веза и дезмозома. Током онтогенетског развића постоји могућност покрета ћелије. Имају заједничке карактеристике у развићу зигота. Наиме, од зигота се у процесу браздања формира Бластула, код већине раслојавањем бластуле настаје гаструла. Животиње поседују гастралну дупљу са једним или два отвора. Уколико поседују два отвора један је предњи - усни, други се налази на супротној страни и назива се анални.

Телесне дупље

Код животиња се већ у раним фазама развића формирају различито диференциране дупље. У почетку су обично испуњене колиоидном течношћу. Током каснијих процеса ембриогенезе се формирају дефинитивне дупље адултних облика. Они се према постанку и морфолошким карактеристикама веома разликују. Код двослојних животиња телесна дупља се формира између ендодерма и ектодерма. Код СУНЂЕРА је испуњена мезоглејом која представља желатинозни матрикс у коме се налазе различити типови ћелије. Једина пространа дупља која се среће код сунђера је парагастрална дупља.То је централна шупљина оивичена ендодермом чија је улога везана за виталне животне процесе. Слична Појава се среће и код дупљара чија пространа дупља се назива гастроваскуларна. Она за разлику од парагастралне дупље има додатну улогу и - у њој се започиње процес варења хране. Код трослојних животиња се срећу праве телесне дупље које су, за разлику од оних које се срећу код двослојних животиња, простране. Филогенетски најстарија и морфолошки најједноставнија је примарна телесна дупља која се означава као псеудоцелом. По пореклу представља бластоцел гаструле. Карактерише се одсуством сопственог епитела, па се она граничи са органима и ткивима. Код других раздела трослојних животиња се јавља секундарна телесна дупља која се назива целом. Карактерише се појавом једне или више дупљи са сопственим епителом који се назива перитонеума. Епител целома је мезодермалног порекла. Зглавкаре карактерише специфична телесна дупља која је названа миксоцел. Ова телесна дупља је двојаког порекла, односно у току ембрионалног развоја долази до фузије целома са остацима примарне телесне дупље.

Исхрана животиња

Код животиња се срећу два основна типа исхране - егзогена и ендогена. Под појмом егзогене исхране подразумева се уношење хранљивих материја страног порекла у организам, под појмом ендогене исхране подразумева се коришћење депонованих резерви у телу као што су скроб, масне капи, гликоген и друге високоенергетске материје. Ендогена исхрана или гладовање може бити ​​тотално, када животиња уопште не уноси храну, или парцијално - када су квантитативно унете довољне количине хране, али без физиолошки важних материја. Хидролиза, чија разградња органских материја се одвија у присуству ензима који су протеинске природе и синтетишу се у ћелијама свих животиња. Веома мали број животињских врста синтетише ензиме за разградњу целулозе који се називају целулазе. Најчешће је поседују само оне врсте које се хране дрвеном масом. Ресорпција је други активни процес који смењује процес хидролитичког разлагања хране . Овај процес подразумева усвајање разграђених материја из цревног тракта у крв, и њихов даљи транспорт до нове ћелије. Све животиње се хране хетеротрофно,које у исхрани користе већ готове органске материје биљног (холофитска исхрана) или животињског (холозојска исхрана) порекла. У оквиру хетеротрофног начина исхране можемо разликовати три типа или облика: анимални, саптофитски или паразитски. Анимална Исхрана подразумева узимање готових органских материја биљног или животињског порекла. Уношење хране на овај начин се може постићи на један од следећих начина: фагоцитозом, осмотски, телесним зидом или усним отвором који је код већине животиња снабдевен различитим структурама које омогућавају механичку обраду хране. Животиње које се хране биљном храном се називају биљоједи, храном животињског порекла карнивори(месоједи), они који у исхрани користе и храну биљног и животињског порекла су омниворе (сваштоједи). Сапрофитска исхрана подразумева коришћење органских материја различитог порекла, али које су већ делимично труљењем разграђене. Паразитски тип исхране подразумева исхрану продуктима катаболизма домаћина или разградњу градивне материје домаћина. Предпоставља се да је у свом првобитном облику паразитизам егзистирао у форми ектопаразитизма, да би се касније током еволуције јавио сам његов оштрији облик - ендопаразитизам.

о животињама

http://www.biologija.rs/raznovrsnost_zivota.html